Датум: 11. Oktobar 2016 09:14 Категорија: Новости
Дечија недеља од 3.10 до 7. 10. 2016. године
У нашој школи протекле недеље у току дечије недеље одржано је низ активности.
Ученици су се радо одазвали литерарном и ликовном конкурсу на тему :'' Нећу да бригам , хоћу да се играм!''
Резултати су следећи:
Литерарни конкурс за ученике од 1. до 4. разреда:
1. место Марија Петаковић 4-2
2. место Јелена Марјановић 4-1
3. место Исидора Тркуља 4-3
Литерарни конкурс за ученике од 5. до 8. разреда:
1. место Ања Дикић 5-3
2. место Александра Зец 7-1 и Јован Тркуља 7-3
3. место Милица Видаковић 5-1
Ликовни конкурс за ученике од 1. до 8. разреда:
1. место Јована Јеремић 3-3
2. место Владан Маројевић 4-2
3. место Јулија Џакула 3-2
Ликовни конкурс за ученике од 5. до 8. разреда:
1. место Сара Павловић 6-4
2. место Милена Прдић 6-2
3. место Филип Босанчић 6-4
Ево и радова па уживајте
1. МЕСТО
Нећу да бригам, хоћу да се играм!
Кад сам била мала
другачије све је било
по цео дан сам се играла
а можда ми се то само учинило.
Нисам морала да „бригам“
него само да се играм,
а сада је почела школа времена немам ни пола.
Ја бих да се играм кад год могу
али мама виче: „Среди собу!“
Мене само играње мучи,
али мама виче: „Учи, само учи!“
Нећу да „бригам“
још сам мала,
хоћу да се играм
одувек сам то најбоље знала.
Ања Дикић 5/3
2. МЕСТО
Нећу да бригам, хоћу да се играм!
Игра је једна обична реч, као на пример посао или можда човек.Али игра је неки наш свет, а за разлику од посла и нервозних људи који брину о истом.Игра је дивна.Када се играмо постајемо морепловци, виле и принцезе, само се треба препустити машти.
Алекса је седео у својој соби и играо се својом крпеном лоптицом. Диже поглед ка прозору и зајеца. Желео је своје родитеље и своју сестрицу Белу.Она се вероватно безбрижно играла са својим луткама, док се Алекса крио у прашњавом, буђавом подруму.Он није смео да изађе. Напољу је било пуно војника који су купили дечаке за бој.Алексу су његови родитељи сакрили, али он није хтео бити овде, он је желео бити напољу са својим друговима и сестром Белом.Његова крпена лопта сада је није имала значај.Није имао ни са ким да се игра.Сео је на душек који је био влажан од буђи у соби.У уста је стрпао скамењене мрвице хлеба из џепа.Бацио се на душек и заспао.
Месец је ушао кроз малену рупицу на плафону.
„ Да ли желиш да се играмо?“, рече Месец.Дрмусао је дечака и покушавао да га пробуди.
„Ко си ти?“, упита сањиво дечак.
„Моје име је Месец, презивам се Блештавић. Хајде да се играмо!“
„Али не можемо, не смем да изађем из овог подрума.Пронаћи ће ме војници!“
„Изађи и играј се!“
Алекса се пробуди.Било је око четири ујутру.Изашао је из подрума, удахнуо свеж ваздух.Већ недељу дана није изашао одавдеКренуо је низ уснулу улицу.Сви су спавали.Трчао је ка клупи где су где се он увек састајао са другарима.Али баш тог дана војници су узимали дечаке.
Алекса се играо. Ко да му је тег пао са срцаТрчао је, јурио, смејао се. Био је слободан. Трчао је, када запе за камен.Пао је и гласно јаукнуо. Подигао је поглед и угледао високог човека у зеленом оделу. Зајецао је.Нашли су га.
„ У реду је, нећу те одвести. И ја сам као мали био спречен да држим лопту, него сам држао пушку. Иди, сакриј се! Ми вечерас одлазимо! Стрпи се још мало!“, рекао је војник дечаку. Алекса отрча.Још мало и играће се са својом сестром. Биће слободан.
Александра Зец 7/1
3. МЕСТО
Нећу да бригам, хоћу да се играм!
Бриге су за маме, тате, баке и деке.За мене су игра и дарови детињства.
Волим моју сестру, волим игре, волим Сунце и цвркут птица.Шетам и певам шареном цвету на зеленој ливади.Живот ми се смеши, а осмех ми не силази салица.Гледам, летим, слободна сам као ветар, што свуда може да провири.Моја машта и ја можемо свашта и свуда стижемо.
Додирујем звезде и дивим се младом Месецу.Ја могу све!!! Није моје да бринем! БРИНИТЕ ОДРАСЛИ!!!!
БРИНИТЕ ЗА СЕБЕ. Брините за моје срећно детњство, за мир у свету,за сву децу без обзира где живе.
АКО СМО МИ СРЕТНИ И СВЕТ ЈЕ ЛЕПШИ!!!!!
Милица Видановић 5/1
2. МЕСТО
Нећу да бригам, хоћу да се играм!
Кажу мала деца немој да се бригаш,
Дођи сад код нас, хајде да се играш.
Играћемо свашта и жмурке и вије,
Еци-пеци, пец ко ће да се крије.
Ја жмурим, ти се кријеш и тако у бездан,
Не брини се друже, ниси мање вредан,
Ал` молим те само да не будеш тужан,
Јер када си тужан, свет је много ружан.
Немој да бринеш, рећи ће ти свако,
Све проблеме решићеш,и то баш лако,
Уз свачију помоћ све можеш да решиш,
Ал` немој да престанеш, мораш да се смешиш!
☺ Јован Тркуља 7/3